Pitanje prve reči može biti zbunjujuće za mnoge roditelje – šta se to računa kao prva reč ili reč uopšte, kao i kada tačno brbljanje i udvajanje slogova možemo protumačiti kao prave reči?
Tokom govorno-jezičkog razvoja, još pre prvog rođendana, možemo čuti glasanje bebe. Najpre su to grleni glasovi koje čujemo tokom gukanja (,,ku, gu”), zatim zubni i usneni suglasnici koje dete kasnije i udvaja u slogovima, kada možemo čuti iskaze koje sve više podsećaju na ,,baba, mama, tata, dede” itd. Međutim, važno je razlikovati vokalnu igru i brbljanje od smislenih, prvih reči, koje očekujemo tek bliže godini.
Naime, brbljanje se odvija u cilju istraživanja glasovnih sposobnosti i usvajanja jezika okoline. Dete testira usvojene prototipe i uvežbava svoj govorni aparat. Iako to zaista zvuči kao dozivanje mame ili bake, to ne mora nužno imati veze sa tim, naročito ne na uzrastu ispod 10 meseci.
Koje kriterijume detetov iskaz treba da ispuni da bismo rekli da ima prvu reč?
Da bi se iskaz računao kao reč, mora biti izgovoren više puta i u odgovarajućem kontekstu, konzistentno. Dakle, reč ,,mama” mora biti upotrebljena zaista kada deluje kao da dete doziva mamu, prati je pogledom i pruža ruke ili prstom pokazuje ka njoj. Ova upotreba reči treba dosledno svaki put da se ponovi kada je dete u sličnoj situaciji, a ne da je izolovan slučaj ili se javlja nekonzistentno. Kada smo sigurni da je izgovorena reč za dete imala smisao i njome je poslalo poruku, možemo reći da je reč o prvoj reči, odnosno računati to kao pravu reč koja ulazi u detetov vokabular.
Šta sve može biti reč?
- onomatopeja (,,muu”, ,,be”, ,,av-av”…)
- zvuci okoline (,,bip”, ,,pljus”, ,,hop”, ,,boc”…)
- skraćeni oblici reči (,,vo” za voda, ,,kam” za kamen…)
- uzvici (,,vaau!”, ,,o-oh!”, ,,ups!”…)
- reči kakve su i nama poznate poput ,,mama”, ,,tata”, ,,beba”…
Zašto se i onomatopeja, zvuci okoline i skraćeni oblici računaju kao reč?
Zato što reč definišemo kao najmanju jezičku jedinicu koja ima značenje. Ovi iskazi, iako gramatički nepravilni, smisleni su za dete i tumačimo da imaju značenje, odnosno da predstavljaju reči. Dete njima označava neki pojam, dosledno ih koristi u svakoj situaciji kada se nađe u kontaktu ili poželi taj pojam, te možemo sa sigurnošću reći da, iako ta reč možda ne zvuči kao ispravna, ipak jeste reč i ubrajamo je u ekspresivni rečnik deteta. Međutim, ovo važi za uzrast kada dete usvaja jezik i ovakve specifičnosti ne tolerišemo kasnije u govoru kada se očekuje složeniji iskaz i pravilan izgovor reči.
Foto: Canva